Istorija Stand upa

March 21, 2011

Autorka: Ana Dragović
“Ma, šta ti je uopšte taj stendap” – pitaju se neki: ” Kažeš, komedija… A jel ima tu neke nagrade, besplatnog pića, dobrih cica/frajera, muzike za đusku?” Ponekad, možda, verovatno, sigurno – al sve su to sporedne stvari. Glavni štos je u stand uperu – egzibicionisti verbalnog tipa – komičaru. On/ona nastupa uvek sam, sa mikrofonom u ruci, uživo pred pozorišnom ili klubskom publikom. Narod je sklon da svakoga ko ume da zasmeje nazove komičarem, otud insistiramo na teškoj stranoj reči “stand uper”. Nije on samo mašina za viceve, glumac “lakih” komada ili zabavljač već Onaj koji ustaje (to stand up) i ironično progovara o društvu, politici i tabuima – ne štedeći ni sebe ni publiku.
Ako ste u školi prespavali časove o istoriji američke demokratije, i izazovima koji su je pratili, proučavanje stand upa je zabavan način da nadoknadite deo gradiva. Građanske slobode i prava proklamovane u Američkoj revoluciji put iz teorije u praksu često su savlađivale uz pomoć komičara koji su jedini imali herca da stvari nazovu pravim imenom. Što znači – da kritikuju licemerje političara, crkve, puritanaca… A, da, i da masno opsuju…
Stand up komedija je američki izum. Zvanično registrovana u Oksfordskom rečniku 1966. godine, ali njeni koreni sežu do sredine 19. veka. U to doba belu polovinu američke nacije u pozorištima zabavljaju “minstrel” predstave, u kojima se na brutalan način ismevaju Afro-Amerikanci, njihovo poreklo i fizičke odlike. Beli izvođači imali su groteskno zatamljena lica, prenaglašene oči, noseve i usta kako bi “verno dočarali” pripadnike crne rase. Iako sramni deo istorije američke scene “minstrel” je umakao rigidnim ograničenjima tadašnje teatarske produkcije. Između pevajućih tačaka “ugurali” su se likovi koji su uveseljavali publiku satiričnim monolozima. Ismevali su savremene pojave i političke ličnosti i tako otvorili vrata novoj formi komedije. Minstrel zabava nije nestala posle ukidanja ropstva, ali je njena popularnost lagano bledela pred pojavom vodvilja. A kako i ne bi, kada su ljudi za sitne pare mogli da vide pevače, igrače, akrobate, mađioničare i komičare – sve u jednoj predstavi. Vodviljski teatar je uveo u igru “em sija”(emcee), komičnog najavljivača sledujućeg programa. Verbalna komedija je postala toliko popularna da je u jeku Prvog svetskog rata tadašnji američki predsednik Vudro Vilson pozvao komičarku i zvezdu vodvilja Mej Irvin da ga zabavi svojom solo tačkom i skrene mu misli sa rata.
U danima pre mikrofona i ozvučenja komičarima nije na um padalo da deklamuju čaršave teksta; sve se uglavnom svodilo na banalne viceve i gegove. Ali da nije sve bilo šala i komika pokazuje podatak da su u “bekstejdžu” vodvilj teatra bile popisane reči koje komičar nije smeo da izusti na sceni. Bežeći od svakog vida kontraverze izvođači su se držali oprobanog humora zasnovanog na etničkim stereotipima. Vil Rodžers je jedan od retkih koji nisu išli uz dlaku opštem trendu u komediji. U kaobojskom odelu i sa lasom u rukama, istovremeno je izvodio trikove i prosipao oštre političke komentare. Među vodviljskim zvezdama ostaće upamćeno i ime legendarnog Boba Houpa. Pre radijske i televizijske karijere nastupao je kao emsi, a britkim komentarima i šalama stekao je titulu neformalnog oca stand up komedije.
Komedija je žarila i palila vodviljski teatrom, ali je burleska dokazala da komični tekst još bolje “radi” u intimnijoj atmosferi. Ugledajući se po formi na zaboravljeni “minstrel” burleska je nižim slojevima društva priređivala odličnu zabavu. Interaktivnost sa publikom koju su negovali izvođači burleske postaće kasnije jedan od glavnih aduta stand up komedije.
A onda su došli na red izumi mikrofona, radija, televizije… Novi mediji napravili su darmar u postojećem poretku industrije zabave. Interesovanje za vodviljem i burleskom je naglo opalo, a komedija se polako ali sigurno selila u male crne kutije. Vodvilj teatre i burlesku zamenili su muzički klubovi, of of Brodvej teatri ili čak striptiz klubovi. Oni retki dinosaurusi komedije koji su još uvek bili gladni žive publike morali su da se bore za svojih pet minuta između „glavnog“ programa.
Strahote Drugog svetskog rata udaljile su američki humor od ismevanja etničkih različitosti unutar američkog društva. Komičari su počeli da se sprdaju na račun svakodnevnih situacija kojima se čitava nacija smejala. Bob Houp je jedan od predstavnika tog „novog talasa“, amabasador Amerike u svetu i zabavljač američkih trupa preko okeana. Poznavaoci komedije tvrde da je Houp predstavljao elitu, a pravu radničku klasu stand up komedije činili su mnogi sada već zaboravljeni komičari iz 40-tih i 50-tih godina prošlog veka. Upravo su izvođači poput Henija Jangmena, Šekija Grina i Džeka Kartera napravili stand up scenu u Americi. Šalili su se na račun svojih tašti, žena i dece a ruku na srce dobar deo tog humora danas bi bio okarakterisan kao uvredljiv. Istinski revolucionar stand up komedije 50 –tih godina bio je ipak Mori Sol. Umesto u spavaćoj i dnevnoj sobi sobi ovaj momak je inspiraciju za komediju tražio na prvim stranama dnevnih novina. Duhoviti i inteligentni komentari o zbivanjima u svetu – to je bila srž njegovih nastupa. Sol je bio taj mađioničar koji je stand up preveo iz lake zabave u socijalnu satiru.
Ako je Sol otškrinuo vrata novoj ulozi komičara u društvu, Leni Brus je taj koji ih je širom otvorio! Za čoveka koji je humorom izboksovao slobodu govora za Amerikance teško je naći prave reči. Uvek spreman da saspe neprijatnu istinu u lice okomio se na svaku „svetu kravu“ polovine dvadesetog veka: od religije, države, kapitalizma sve do ratova i seksualnih tabua. Danas ga pamtimo kao buntovnika i mesiju istine, ali nemojte da pomislite da je taj status imao u ono vreme. Lenijeve psovke i stalno rušenje ustaljenih socijalnih normi tadašnja zvanična javnost nije mogla da svari. U čuvenom Tajm magazinu okarakterisan je kao „onaj bolesni komičar“. Leni nije ostao dužan –izjavio je da je njegov humor mnogo zdraviji od humora jednog Džerija Luisa čija su specijalnost vicevi na račun fizičkih mana ili stereotipna karikatura Japanaca i drugih etničkih grupa. Publika je, elem, bila gladna Lenija, pitajući se svaki put koliko daleko će otići. Tokom jednog nastupa bezbroj puta je izgovorio reč „svršiti“, što je bio ogroman skandal za tadašnje javno mnjenje. Cilj mu je svakako bio da šokira i provocira publiku, ali ne bez razloga. Prostačke reči i seksualne aluzije bile su njegov način da skrene pažnju publike na istinske pošasti savremenog sveta – pohlepu, represiju, hipokriziju. Na Brusovu nesreću američkom establišmentu nije bilo do smeha, a Lenijeve psovke su izbile u središte pažnje. Usledila su hapšenja za „razvratnost“ i Leni je lagano tonuo u bankrotsvo i drogiranje, što ga je odvelo u preranu smrt 1966. godine.
„Optuživali su me za neukus i otići ću u grob praćen tom optužbom od strane istih onih ljudi koji jedu u restoranima koji zadržavaju pravo da ne usluže neke ljude“ (aludirajući na rasnu netrpeljivost prim. aut.)
„Žao mi je što nisam bio smešan. Ja nisam komičar. Ja sam Leni Brus“
„Neću da kažem da je moja škola bila opasno mesto… Pisali smo eseje na temu: Šta ću biti AKO porastem“
„Ne znam za vas, ali ja uživam u tome kako se naš poreski novac troši na hapšenja, suđenja, zatvaranja, puštanja na uslovnu slobodu i ponovna hapšenja (pušača marihuane). Ionako bih inače te pare spiskao na pivo“
„Oduzmi pravo ljudima da kažu JEBEŠ i oduzeo si im pravo da kažu JEBEŠ VLADU“
„Liberali mogu da razumeju sve osim ljude koji ih ne razumeju “
„Ako vam je nešto odvratno u vezi sa ljudskim telom, krivica je na proizvođaču“
Leni Brus je snažno uticao na naredne generacije stand up komičara. A Džordžu Karlinu je promenio život. Ne samo da ga je inspirisao da uvede provokaciju u svoje nastupe, Brus mu je pomogao i da dobije prvog menadžera. Karlin je karijeru stand upera započeo šezdesetih godina i ubrzo postao tv publici poznat po prepoznatljivoj kritici reklama i najavljivača vremenske prognoze. Bilo je to vreme velikih lomova u svetu. Gledao je proteste protiv rata u Vijetnamu i osetio duh novog vremna – shvatio je da se do tada obraćao pogrešnoj publici. Zabradio se, pustio kosu i promenio tačku. Bez ustezanja progovorio je o drogama i Vijetnamu i ismevao licemerni odnos Amerikanaca prema kulturi govora i seksu. Stara publika nije bila spremna za novog Karlina. Dva puta je izbačen iz Las Vegasa jer je u nastupu opisivao sopstveno „mršavo dupe“. Do početka sedamdesetih opet je bio u sedlu. Mlađa publika ga je obožavala, postao je najuticajniji stand up komičar u Americi. Sa posebnim uživanjem se obrušavao na licemerje američke srednje klase. Ismevao je opštu zgroženost društva prema drogama kada se istovremeno „problem droga“, kako je isticao, „proteže sve do manijaka za kafom u firmama i domaćica navučenih na pilule za mršavljenje“. Komentarisao je „nepravdu prema Muhamedu Aliju“ kome je zabranjeno da boksuje zbog izbegavanja vojne obaveze:
– Muhamed je povukao crtu: Tući ću ljude, ali neću da ih ubijam. A Vlada mu je odgovorila: Pa, ako nećeš da ubijaš ljude, nećemo ti dozvoliti ni da ih biješ!
Usledio je skandal na tv-u kada je u udarnom terminu uporno ponavljao „sedam reči koje ne smete izgovoriti na televiziji“. Vulgarne reči su pljuštale, popularnost mu je rasla, a sve zajedno ga je koštalo tužbe koja je dogurala do Vrhovnog suda i rezultirala uvođenjem „porodičnog časa“(family hour) bez vulgarnosti na kablovskoj televiziji. Karlinova namera nije bila samo da šokira već da preispita iracionalni strah društva prema jezičkim barijerama.
– Nema prljavih reči, već samo prljavih misli!
Na živce su mu išli sve prisutniji eufemizmi u ulozi socijalnih „amortizera“:
– Kada je wc papir postao toaletna maramica, a prikolica – mobilna kuća?
Raskrinkavao je sve tabue, pa čak i onog vrhovnog- „Kako Bog može biti Svemogući, kad sve što on stvori na kraju…umre?“
Gotovo pola veka opstao je u vrhu američke komedije, a elemente njegovog stila prepoznajemo  u stvaralaštvu mnogih savremenih komičara – od socijalne kritike Levisa Bleka do komedije opažanja Džerija Sajnfelda i Krisa Roka.
„Dužnost je komičara da prepozna gde je granica – i da je svesno prekorači “(Džordž Karlin)
Ričard Prajor doneo je veliko osveženje američkoj stand up sceni. Kao pripadnik crne rase uveo je rasni element u komediju. Ali umesto da propoveda o građanskim pravima i slobodama uverljivo je pričao o sopstvenom životu i iskustvu odrastanja u američkom getu. Ostaće upamćen njegov jedinstven lični pristup stand upu i hrabrost da na ubedljiv i surov način otkrije svaki detalj iz privatnog života – od shvatanja rasnog pitanja do problema sa drogom i ženama. Šalio se čak i na račun bizarnog incidenta u kome je pod uticajem opijata umalo izvršio samoubistvo samospaljivanjem! U poslednjem trenutku je istrčao iz kuće i uhvatio šprint do prve policijske ekipe koja ga je prevezla do bolnice.
“Zapaliti se je tako inspirativno! Trebalo bi to da upražnjavaju u pripremama za Olimpijadu jer ja sam istrčao 100 za 4.3!”
“Morao sam da prestanem da pijem, dojadilo mi je da se budim za volanom pri brzini od 150 na sat.
Kako je moguće slučajno upucati crnca sa šest metaka? Pa, pištolj mi je ispao iz ruke i potpuno poludeo!
Nisam navučen na kokain. Samo volim kako miriše.” (Ričard Prajor)
Kada se Stiv Martin pojavio u kasnim sedamdesetim godinama prošlog veka stand up komedija već je stekla socijalni status i zasluge. Martin je bio veliki šeret, pa je odlučio da čitavu priču oko stand upa okrene naglavačke. Ismevao je šoubiznis, čak i položaj stand up komičara. Sve što bi rekao bilo je obojeno ironijom i podsmehom. Niko nije bio pošteđen – ni sabraća komičari, ni publika ni sam Stiv Martin.
„Osmislio sam stand up za pse. Znam da će zvučati glupo… ali izveo sam tačku pred mojim psom i on je potpuno poludeo! Pozvao je pse iz komšiluka, ponovio sam nastup za sve njih. Valjali su se od smeha, ma zacenjivali se…“
„Doktor mi je prvo saopštio dobru vest: imam bolest koja će biti nazvana po meni.“
„Verujem u jednakost. Jednakost za sve. Bez obzira koliko glupi bili ili koliko sam ja superioran u odnosu na njih.“
„Šta je komedija? Komedija je umetnost zasmejavanja ljudi a da pritom ne izazoveš da povraćaju!“ (Stiv Martin)
Ako je Stiv Martin bio ironični zamajac stand up komedije, Džeri Sajnfeld je osamdesetih godina bio taj koji je spustio loptu i napravio kompromis. Pričao je o svakodnevnim životnim temama, doduše duhovito i inteligentno, ali bez želje da zagrebe ispod površine. Ograničio se na obične detalje svakodnevice poput pranja veša , saobraćaja i reklama.
„Uče te kako da deterdžentom skineš sa odeće krvave fleke – eto jedne prilično nasilne slike. Ako imaš majcu prekrivenu mrljama od krvi, možda pranje nije prvi na listi tvojih problema. Možda bi trebalo prvo da se otarasiš leša…“
„Jeste li primetili kako stalno unapređuju kvalitet praška za veš, a nikako da se otarase onih plavih mrvica u njemu? Zašto da im onda verujemo da će oprati naš veš? Ovi ljudi čak ni deterdžent ne mogu da učine belim!“
„Muškarci očekuju od svog donjeg veša isto što i od žena: malo potpore i malo slobode.“
„Zašto ljudi poklanjaju jedni drugima cveće? Da bi proslavili najrazličitije važne događaje ubijaju živa stvorenja. Zašto se onda zaustavljaju na cveću? *Draga, hajde da se pomirimo. U to ime primi ovu preminulu vevericu*“ (Džeri Sajnfeld)
„Da li ste primetili da dok sedite u automobilu i čekate na semaforu, a vozač ispred vas se pomeri nekoliko centimetara, ne možete a da ne učinite isto? Da li zaista verujete da činite stvarni pomak ka svom cilju? Uf, mislio sam da ću zakasniti, ali sada kada sam 10 centimetara bliže, mogu da svratim negde na kafu i pecivo!“(Džeri Sajnfeld)
Iako nespreman da se uhvati u koštac sa dubljim društvenim fenomenima Sajnfeld je pričao o svoju priču živopisno i zabavno. Pokazao je mladim generacija šta je potrebno da se postane stand up komičar i ulio im nadu da se i sami okušaju u tome. Za razliku od Stiva Martina, Robina Vilijamsa i drugih legendarnih stand upera koji su debelo unovčili talenat tek prelaskom u Holivud, Sajnfeld je ostao veran nastupima uživo. Mada, njegovom entuzijazmu ipak je malkice doprineo poluautobiografski sitkom „Sajnfeld“ koji je devedesetih snimio za televiziju, a od čijeg reemitovanja i dalje zarađuje milionske iznose.
Nemoguće je pomenuti sve face stand upa, ali nabrojani svakako zaslužuju titulu velikana. Uvek na ivici društveno prihvatljivog, oni su bili i još uvek su inspiracija novim generacijama stand upera.