Zavejani SFRJ

February 21, 2012
„Ljudi, pahuljice oće da me ubiju“ ozbiljno zaključuje Perišić Aleksandar dok nam se približava. Nikola ga spremno dočekuje: „Nije to ništa, ja dva dana nisam imao vode.“
Gospođa na šalteru, nemi svedok ovog ćakulanja o čarima Ledenog doba, pogleda me sa velikim znakom pitanja u očima: „ Jesi li baš sigurna da hoćeš tri spojene karte za Zagreb?“

„Bez brige, gospođo, mi smo komičari…“ Moj odgovor je nije zabavio. Pretpostavljam da kad radite na šalteru železničke stanice čujete i čudnije odgovore u pola pet ujutru.Pahuljice koje su pokušale da izvrše atentat na Aleksandra sada se grupišu i pokušavaju da zaustave vozove. U Zagreb ipak stižemo na vreme… sa sat vremena zakašnjenja.
Iako sam pokušala da glumim profesionalnost pred kolegama iz Zagreba veličina torbe koju vučem sa sobom, i količina nepotrebnih a ipak uredno spakovanih stvari, kukavički me izdaju: Ovo je moje prvo gostovanje.

Satima pred nastup upadam u uobičajenu O-moj-Bože-da-li-ću-im-se-svideti -paranoju, ovog puta pomnoženu sa beskonačno jer po prvi put ne igram na domaćem terenu. I dok proveravam svoje belešeke, na scenu Studija Smijeha prvi izlazi Nikola…. Gle čuda – sve je isto. Ljudi su opušteni, smeju se, aplaudiraju. Sledeća sam ja, pa onda Aleksandar. Prelepo veče.

Nismo stigli ni da se odmorimo, a isti scenario se ponavlja sutra uveče u Klubu 100 u Velikoj Gorici. Još jedan uspešan nastup i… žurimo na voz.
Aleksandar i Nikola mi namiguju: „ I, paničarko, šta imaš da kažeš posle prvog gostovanja?“ „ Sledeći put definitivno nosim manje stvari.“

Jelena Radanović